За Панаита Истратија сам први пут чуо недавно од пријатеља. Истратијева биографија ми је наговестила да би то могао да буде писац са којим се морам срести што пре. Рођен је у Браили 1884.године од оца Грка, кријумчара са Кефалоније, и мајке Румунке, сељанке. Истратија је као Џека Лондона, или много касније Џека Керуака, гонио демон лутања. У дванестој години одлази од куће. Радио је све и свашта, био је келнер, посластичар, бравар, лимар, механичар, шљакер, амалин, слуга, човек –сендвич, молер, фирмописац, новинар, фотограф. Једно време активни учесник револуционарних покрета. Прошао је Египат, Сирију, Јафу, Дамаск, Либан, Оријент, Грчку, Италију. Гладовао као и Хамсун. У овом маленом роману, Истрати је описао суровост и лепоту једног ишчезлог света, стилом својственим великим приповедачима Истока.
Преко свог уличног дилера књига, успео сам да дођем до романа. И то за свега 100 динара. Сама књига је мирисала на буђ и имала оне гриње које су ми приликом читања изазивале пролазне нападе алергијског кијања, али сам је некако средио, обрисао је са мало алкохола натопљеним на обичан туфер, онај који жене, глумци, кловнови и трансвестити користе за скидање шминке. Међутим у самој књизи није било никакве шминке, нити је живот самог аутора био шминка која је својствена савременим књижевним звездама. Панаит Истрати је спознао патњу, самим тим је спознао живот и успео уметнички да га уобличи кроз своју прозу као сви велики писци.
Koristim i ja, za nanošenje losiona /s klindamicinom/ posle brijanja. ,-) (Ali, nije da se već ne nalazim u pobrojanim kategorijama)
ОдговориИзбриши